četvrtak, novembar 23, 2017
Dabetićevo

Monolozi u nama

Dabetić Ivan 24. februara 2016. Prećutano 6 komentara na Monolozi u nama

Guta me noć dok ona ide iza mene jedva noseći teško pitanje „šta ti je?“.

(On – monolog u sebi)
Zapravo mi nije ništa, ali želim da mi je alkohol u krvi, na primer. Želim da gušim pluća dimom i da mi grlo peče jeftin burbon ili suvo belo vino. Hoću da mi italijasnki glumac Džimi Fontana peva Il Mondo. I to celu pesmu u molovima poput ovog sjebanog Sveta pa da pravim sinonime koje niko ne razume. Naša tela se ne vide, naše usne se ne poznaju. Nismo tim.

– Ništa. Hajdemo do Monk’s-a? Tamo ćemo da popijemo neko pivo, hoćeš? – upitah je

Njene noge jede asfalt dok se njena leđa polako oblikuju u grbu od bezbroj pitanja, teških briga i kiselio-slanih suza koje imaju moć da istope tlo pod nogama. Ona je kao vulkan koji čeka trenutak da se obruši nada mnom.

(Ona – monolog u sebi)
Potonula bih u njegovom zagrljaju. Dozvolila bih njegovim poljupcima da se sudare sa mojim. Volela bih da njegova ruka počne tražiti mladeže po mom telu.

– Ne, želim šetati sa tobom – odgovara mi sluteći da nešto nije u redu sa mnom

(On – monolog u sebi)
Naslov Sećanja na moje tužne kurve od Markesa je posvećen meni. Bezbroj jebenih propalih ljubavi je posvećeno meni. Hiljade srećnih parova se ruga mojoj samoći. Ja sam, bre, kralj usamljenosti, izmislio sam monologe i posedujem svih devet mora alkohola. Okeani više ne postoje, skupili su se u njenim očima. Sunce se sakrilo u njenom osmehu, meni je, jebeno, sve tama i, sve je sranje. Kukavica, koja se krije iza Njenih usana. Srce me boli, misli mi posvećene samo Njenom osmehu. Gde su Zvezde i Univerzum da sude ovom nepravednom kukavičkom postupku?!
Jebanje iz zadovoljstva sa devojkama koje ne znaju šta radim a očekuju da im kafu platim završilo se onog trenutka kada sam Nju upoznao. Loše drame koje nose Pokušaj ljubavi su otkazane jer su izgubile svrhu, smisao, izgubile su publiku.

– Čitala si Dampyr stripove? – pitam je ne znam iz kog razloga, čisto da ubijemo tišinu dok koračamo ka parku

(Ona – monolog u sebi)
Možda mu se i ne sviđam koliko on tvrdi da mu se dopadam? Hladan je. Biću i ja hladna iako mi je mnogo stalo do Njega. Njegovo prisustvo je moja sloboda, njegove reči i pogled mi dušu odmaraju i sve moje brige se ne važe kada je On tu. Kostim kučke koju ništa ne zanima uvek je u mojoj tašni.

– Ne, nisam. Jesam neke Alan Ford stripove… – odgovara mi uz osmeh pokušavajući da me impresionira. I lako ja uspela u tome

(On – monolog u sebi)
Ona i ja smo bestežinskom stanju, dve životinje koje nose masku ljudi i koje jedva čekaju da se pokidaju poljupcima i rastrgnu dodirima. Ušli smo u simbiotski odnos koji čeka intimnu situaciju. Jebeni simbiotski odnos koji je ograničen bez poljubaca.
Ovo ništa nema smisla niti se nas dvoje krećemo negde. Nisam ja za nju. Ona je sposobna buržujka koja je na granici razmaženosti, ne treba joj neko ko ima bicikl umesto kola. Odjebati i napiti se je pravi put ka izlazu uspešnog rešenja.

– Šta ti je? – upita me

(On – monolog u sebi)
Zapravo mi nije ništa, ali želim da mi je alkohol u krvi, na primer. Želim da gušim pluća dimom i da mi grlo peče jeftin burbon ili suvo belo vino. Hoću da mi italijasnki glumac Džimi Fontana peva Il Mondo. I to celu pesmu u molovima poput ovog sjebanog Sveta pa da pravim sinonime koje niko ne razume. Naša tela se ne vide, naše usne se ne poznaju. Nismo tim.

– Ništa. Moram da palim. Hvala ti na šetnji. Čujemo se – ljubim je jadno, ispaljenički, dok su sve reči koje izgovorih pretvorene u patetiku. Žao mi sebe.

(Ona – monolog u sebi)
A ja sam zamišljala kako nas dvoje stvaramo Svet i ništa drugo se ne važi. Volela bih da smo tim. Za ovakve, poput njega, snalažljive, načitane, vedre, spontane, harizmatične i kulturne, možda ja i nisam za njega, možda me ne vidi na istom nivou, ali bih sve dala da sam njegova! Sve je sranje.

– Ćao… – gledam ga kako odlazi moleći se da okrene glavu i da me pogleda još jednom

Iz obližnjeg kafića ide refren pesme Knock Me Out od Linde Perry. Matori bradati starac koji je prestao da svira gitaru na ulici teši uplakanu devojku i govori joj „Kad se Nestrpljenje umeša u dvoje, koji su se tek upoznali, a Rizik se povuče u ćošak kao pička stidljiva, onda i jeste sve Sranje“ – završava monolog i naginje pljosku u kojoj je jeftin alkohol, kreće da se smeje uplakanoj devojci.

On odlazi u svoj Pab da se napije jer je sjebao stvar. Ona odlazi kod svojih drugarica da se napiju jer je sjebala stvar.

Monolozi u nama su krivi za sve.

O autoru

Apsolutno ne radim ono što volim.

6 reagovanja na “Monolozi u nama”

  1. Milena kaže:

    Sedmi put je čitam večeras. I, opet ću. 🙂

  2. Mimi kaže:

    sunce je se sakrilo?…

  3. Tanja kaže:

    dooobar 🙂

Ostavite odgovor

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
fbq('track', 'ViewContent');