subota, oktobar 21, 2017
Dabetićevo

Devojka mi je upropastila Stan

Na poslednjem, petom, spratu, nalazi se moj stan od 90 kvadrata. Tom Vejts peva na gramofonu Hope I Don’t fall in love with you dok ona igra pole dance na šipci koja se nalazi na sredini sobe. Stan je ceo jedna soba, osim kupatila, koje je na samom ulazu u stan, i koje je lepo sređeno sa velikom tuš kabinom za dvoje.
Brodski parket po nekim ćoškovima zaškripi kao da je stan rađen u 19. veku. Na uglu stana, odnosno sobe nalazi se ogroman dušek na kojem oboje spavamo, prekriven je posteljinom. Tu je i drveni mali radni sto na kojem su lap-top, slušalice i veliki stubovi koji su raspoređeni u svakom ćošku stana. Zidovi su okrečeni belom bojom. Dva zida krase ogromni prozori od poda do plafona. Pogled gleda na svetlost grada. Druga dva zida su usamljena i na njima su obešene fotografije mnogih umetnika, slikara, pisaca, u crno beloj boji. Ramovi su jeftini, drveni. Kuhinja ne postoji. Bar ne onakvu kakvu bi devojka želela: jedan radni sto sadrži fijoke, drugi sudoperu. Jedan viseći deo za čaše. Šporet i frižider se nalaze na različitim krajevima kuhinje.

Ona i dalje igra oko šipke, Vejts već peva Jersey Girl. Ovaj stan je parče raja, govorš mi. Na ulazu u stan, koji nema hodnik, ne znam da li sam ti to pomenuo, nalaze se dve velike police. Ne za kapute. Ne za obuću. Dve velike police sa knjigama široke četiri metra. Na sredini sobe, pored šipke, stoji i jedan betonirani deo preko kojeg je daska, hrastovina. Taj betonirani deo igra ulogu šanka koji ima četiri barske stolice. Šank je širok metar i po i dugačak tri metra, iznad njega je jednostavan luster sa jednom sijalicom. Na šanku jedemo, pijemo, jedemo, pijemo, pijemo, pijemo i pijemo do ujutru… dok te moje usne ne požele da te ljube na dušeku. Polako ti skidam košulju dok mi ti skidaš majicu. Grizeš me po vratu, spustaš se niže, otkopčavaš mi kajiš, svlačiš mi farmerke. Gledaš ga, gledaš ga preko mojih bokserica. Gledam te u oči. Čvrsto te hvatam za kosu. Želim te. Volim te. Jako te želim! Odguruješ me na dušek i ležeš preko mene. Ne smetaju mi tvoje čipkaste bokserice. Ljubim te po grudima. Mirišeš mi na ljubav, mirišeš mi na epohalno vreme, na primer, na Firencu iz 16. ili 17. veka. Mirišeš mi na Veronu i italijanske terase i letnje haljine iz 14. veka. Naši uzdasi i izdasi vode dvadesetominutnu bitku ko je glasniji i oštriji. Želim te. Gledaš me. Volim te, govoriš mi. Strast odzvanja u stanu dok Požuda vrišti u iščekivanju da me svuda poljubiš, da te svuda poljubim, da me svuda ujedeš.

Stan ima i malu terasu na kojoj je mali stočić i jedna stolica. Na terasi pušimo cigare posle seksa, posle doručka koji mi spremiš, posle ručka koji smo naručili, pre filma, posle trilera, u noć, dok Vejts peva na gramofonu. Na terasi pijemo. Na terasi se ljubimo pred celim gradom.

– Znaš, ja bih u taj stan ubacila na parket i neko krzno od životinje – predlaže mi, i nastavlja – Ubacila bih i veću kuhinju. Tuš kabina je kliše, za studente je. Ubacila bih đakuzi. Na terasu i u stanu bih stavila saksije cveća, to bi dalo miris stanu. Kuhinju bih produžila do kraja zida, ubacila bih i kuhinjski sto i stolice. Ispod police knjiga stavila bih tepih. Tepih bi bio i ispod tvog radnog stola. Možda da okrečimo dva zida u drugu boju? Šta ti misliš? – pita me

Otvaram flašu belog vina. Gledam u stan koji plače i koji gubi život, gubi se i umetnost iz njega. Sloboda nestaje zbog njenih predloga. Naginjem vino, pokušavam da joj kažem da joj je ideja jebeno sranje ali ćutim i pijem. I dalje me posmatra. Mutav sam i ne znam kakv odgovor da joj dam. Ne želim takav život sa njom. Ne želim da mi ona tako upadne u život i da ga menja. Volim te takav kakav si, rekla mi je pre par godina. Ne želim da se menjam zbog nje. Moj stan zaslužuje da ga ostave na miru. Ja sam ga gradio danima, mesecima koje su se pretvarale u godine, taj stan sam ja!

– Ne, ja ne želim zbog tebe da se menjam. Žao mi je, ali ti i ja ne možemo više da funkcionišemo. Nismo tim. Mene si zavolela ovakvog. Ne želim da me idealizuješ, niti da me pretočiš u savršenstvo. Moj pogled na svet je čist i iskren.

Uzimam ponovo flašu belog vina ali ovog puta ne sipam u čašu već direktno mi se iz flaše sliva vino niz grlo. Ona ustaje sa dušeka i oblači se uplakana. Stan je ostao isti. Miriše na slobodu isto kao i dok je Ona bila u njemu.

Tom Vejts i dalje na gramofonu peva. Tišina krije buku grada dok se iz moje ruke čuje jedino žar cigarete. Devojka mi je nakon toliko godina upropastila stan svojim idejama da se promenim. Promene su dobre i velike, ukoliko bih ja to želeo.
I ništa nije ostalo osim Stana koji je ostao nepromenjen. Stan koji živi u samoći.

O autoru

Apsolutno ne radim ono što volim.

9 reagovanja na “Devojka mi je upropastila Stan”

  1. Itn kaže:

    Kakva glupost od teksta…..klasičan muški ego trip…“ona mene hoće da vežeeeee“…smešno je više s tom pričom….odakle samo taj stepen gordosti i arogancije, zašto uopšte misliš da se ona toliko usrećila s tobom da hoće da te veže, to mi samo nije jasno? Odakle hrabrost da se istripuje da je Bogom dan?

    #smehotres

    • Dabetić Ivan kaže:

      Lol. Nije poenta u vezivanju. Niti je ovde bilo kakav ego prisutan (usput guglaj šta je ego). Stan je metafora za osobu, odnosno za muškarca u ovoj priči. I ona želi da ga promeni kako njoj odgovara. S druge strane opisan je stan kakav on želi da ima, tako da ova priča može da se tumači na dva načina, ali nikako na taj način na koji si ti tumačila 🙂

  2. Itn kaže:

    hahahaha ….sladak si… The ego is the organized part of the personality structure that includes defensive, perceptual, intellectual-cognitive, and executive functions. But the super-ego is constantly watching every one of the ego’s moves and punishes it with feelings of guilt, anxiety, and inferiority. To overcome this the ego employs defense mechanisms. The defense mechanisms are not done so directly or consciously. go defense mechanisms are often used by the ego when id behavior conflicts with reality and either society’s morals, norms, and taboos or the individual’s expectations as a result of the internalization of these morals, norms, and their taboos.

    Prema tome…da, uzdrman ti je ego. Btw shvatila sam da je u pitanju metafora, zato sam i rekla šta sam rekla…ne znam da li je priča fiktivna ili nije, ako jeste…onda si loše ispričao to što si hteo da kažeš i malčice okarakterisao sebe kao mizoginog…a ukoliko je priča istinita, onda stojim iza toga da si se usrao od vezivanja….ne znam samo kako ti nije palo na pamet da samo hoće da malo sredi prostor u kome i ona boravi i provodi dosta vremena…nisi jer si sebičan….jer je u modernom društvu uvreženo mišljenje da žene samo žele da se udaju, a vi jadniiii muškarci ste samo lovina, pa jadni eto pokušavate da se spasite kandži….mislim daj…odrasti….

    • Dabetić Ivan kaže:

      Ego je sasvim okej ukoliko nije koristoljublje. Mnogi misle da je ego loša stvar.
      Priča je fiktivna i opet, ne odnosi se na stan kao prostor te devojka želi da sredi isti jer tu boravi. Stan je metafora za osobu, muškarca u ovoj priči, a devojka želi njega da promeni, što je loše. I čvrsto stojim iza tog stava da, ukoliko upoznaješ neku osobu i sa njom provodiš mnogo vremena, takvu si je upoznala i apsolutno nema potrebe da je menjaš kako tebi odgovara.

  3. Itn kaže:

    Odgovor nije ponavljanje prethodnog odgovora…mislila sam da ćeš kao pisac biti bar rečitiji, ako ne inspirativniji….ali dobro, kapiram da nemaš šta pametno da kažeš, u tim slučajevima podržavam ćutanje :)))) Već sam rekla šta sam imala i za slučaj da je priča fiktivna, kao i metafora (zapravo dosta i mislim baš zato što je metafora, kao što sam već i rekla) No, ti očigledno nisi hteo ili mogao da pročitaš moj post do kraja, što govori i o tvom poštovanju mišljenja svojih čitalaca….Ego još jednom….

    btw. #poenta: Ja se delimično slažem sa tvojom poslednjom izjavom (kada je suština osobe u pitanju, ali kada su to male stvari, mislim da svaka veza zahteva menjanje (čitaj prilagođavanje jedno drugom) kod oboje – a onaj koji uopšte neće da se menja je sebični ego manijak), samo mislim da tvoja priča uopšte ne govori to što ti misliš da govori, te da apsolutno nisi poslao poruku koju si hteo ovim tekstom…

    Baš šteta što imaš takav stav, em si sladak, em je stan koji si opisao (a naročito gramofon i „open space“) ideal mog životnog prostora, pa sam te nekako baš gotivila :/

    • Dabetić Ivan kaže:

      Sve u redu. Nemoj brzo da me procenjuješ, ne poznaješ me
      No, bio bih rečitiji da me u komentarima ne vređaš, no, ipak ti iste odobravam.
      Svako dobro želim i hvala ti na lepim rečima,
      verujem da bismo našli zajednički jezik u vezi ove teme kada bismo razgovarali a ne pisali

  4. Itn kaže:

    Nisam imala nameru da te uvredim, nisam ni sigurna kada sam to uradila, međutim ako se ti tako osećaš – iskreno izvini (nekad kad strastveno o nečemu govorim malo izgubim kompas, pa je moguće:)).

    Iste mi odobravaš – opet tvoj ego stupa na snagu :))) No, hvala ti puno što mi odobravaš, nisi morao, ovu prespisku nismo morali obavljati javno.

    Ja volim s ljudima da argumentovano diskutujem, te da smo razgovarali, možda bi se bolje potrudio da mi kao pisac objasniš svoj stav, pa bismo verovatno i našli zajednički jezik 🙂

    btw. procenila sam tvoj stav, a ne tebe, jer da, u pravu si, ne poznajem te…

  5. T kaže:

    Priča je sasvim na mestu… I metafora je prava i odlična…. Kada se osoba veže za drugu osobu ne vezuje se za nju zato što bi je menjao, već zato što mu je savršena takva kakva jeste… Ako bi ste da menjate nekog, to onda nije ljubav… Već igranje…

Ostavite odgovor

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
fbq('track', 'ViewContent');