nedelja, novembar 19, 2017
Dabetićevo

Dve nedelje

Dabetić Ivan 18. marta 2017. Prećutano Nema komentara na Dve nedelje

Nakon probe predstave „Zločin i kazna“, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, otišao sam jedan kafić preko puta. Sedeo sam sâm. Iako mi je predstava ostavila veliki utisak, razmišljao sam gde ću dalje, želim ovaj dan da provedem napolju. Ka bašti kafića približavala se crnokosa devojka obučena u kežual-poslovnom odelu, farmerke, bela košulja. Jednostavno i jebozovno u isto vreme. U jednom momentu je zastala i krenula je da mi maše. Hej, ćao! – nisam znao da li se obraća meni, pa sam polako okrenuo glavu simulirajući da me boli vrat kako bih video ko je iza mene. Okrenuh se da je još jednom pogledam, a ona se iznenada pojavi ispred mog stola.
Ne sećaš me se?! – upitala je dok sam je nemo gledao kao pas koji čeka svoju kosku. Ćutao sam a tako bih želeo da progovorim da je mnogo lepa, izmislio bih da je poznajem, koristio bih se kliše odgovorom da, da, sećam te se, i onda bih nastavio sa pitanjem kako si. Ćutao sam i dalje. Sećanje se potrudilo da pronađe u arhivi mog mozga njen lik, ali uzalud. Neprijatna situacija je stvorila balon oko nas dvoje. Tišina je počela da radi. Ja sam i dalje smotan. Upoznali smo se na jednoj žurki kod tvog ortaka u stanu. Bio si mnogo pijan, ispolivao si mi haljinu belim vinom. Ja sam vrištala na tebe, a onda si uradio nešto skroz simpatično i neočekivano: Uzeo si kraj moje natopljene haljine, i počeo si da je uvijaš, otvorio si usta i iscedio vino. Ha-ha-ha… sećam se da si rekao „Da se ne baci“. Potom si otišao kući jer si bio mnogo pijan. – govorila mi je kroz osmeh kao da je jedva čekala da me sretne i saopšti taj pijano-dečiji potez. Sećam se te žurke i sećam se da sam joj ispolivao haljinu. To je bilo prošle godine. Njen lik sam zaboravio. Ne sećam se ni kako se zove.
Da, sećam se. Sećam se i tebe. Jovana beše? – upitah je. Ne, Nađa se zovem. Neprijatnost počinje da se smeje, tišina je sve bučnija, čuju se ljdui oko nas. Hoćeš da sedneš sa mnom? – upitah je skroz zbunjeno. Ne mogu. Idem na tango. Danas imamo javan čas. Hoćeš možda sa mnom? – nije mi trebalo dugo da odgovorim na njen poziv. Pogledao sam u račun, ostavio novac na stolu i krenuli smo.

Nisam je pitao gde je čas, niti koliko je daleko, nisam je pitao ni koliko čas traje: Stojimo Vam na usluzi, gospodine – govorilo mi je Vreme. Hodali smo ka centru. Govorila mi je da ide na ples šest godina. Usput mi je pričala kako joj je ples pomogao da izbaci sve loše iz sebe jer je prošla kroz mnoge situacije, od razvoda njenih roditelja, do raskida sa dečkom, preko obnavljanja druge godine, do izbacivanja iz stana zbog neplaćenih kirija. Kaže i da je pored svega toga ostala pribrana, radila je posao, izdržavala je brata, našla je jeftiniji stan, dala je mnoge ispite i ostala su joj još dva do diplome i, sve zahvaljujući plesu koji ju je održao i ojačao. Nije mi trebalo dve nedelje da joj kažem da mi se dopada. Osmehnula se na moje reči. Pitala me je čime se ja bavim, kako provodim dane, koja je moja priča. Napravio sam dramsku pauzu jer nisam znao odakle da počnem. Krenuo sam od toga da imam svoj magazin, da povremeno sviram gitaru na kućnim žurkama, imam svoj blog gde usput pišem, radim PR bendovima i pevačima, što ume da bude dosadno, ali sam trenutno u jednoj advertajzing agenciji, što je prilično zabavno i kreativno, iako ume nekad da bude iscrpljujuće.

Stigli smo do Trga Nikole Pašića. Masa naroda napravila je krug u kojem su bili plesači obučeni u crnim košuljama i farmerkama, dok su plesačice bile u belim košuljama i farmarkama. Spemali su se da počnu. Pridrži mi ranac i, gledaj me! – govorila je samouvereno dok mi je uvaljivala ranac u ruke. Matori čovek koji stoji za jednom štandom pustio je muziku, tango je počeo da govori o osećanjima. Publika je uzdahnula dok su telefonima snimali ples.

U jednom trenutku muzika je prestala, na sceni se pojavila simpatična žena koja je držala mikrofon. „Sada će plesači da biraju svog para iz publike.“

Gledao sam u telefon, a onda me je Nađa povukla za ruku. Ostavi ranac, ostavi telefon, hajde da plešemo! – odjednom sam se i ja našao u krugu. Ali, ja ne znam da plešem! – rekoh joj. Ples je isto kao i kada si u vezi, kao kada voliš, ne znaš a trudiš se da sve bude magija. Ne brini. Trudi se! – muzika je počela, i mi smo počeli da plešemo na talasima durova i molova. Sve vreme me je gledala u oči, pokušavala je da svoju grimasu uozbilji i uskladi sa kompozicijom, moja smotanost i smeh joj nisu dozvoljavali ispravne korake i ozbiljnost. Ne mogu da objasnim trenutak i situaciju koja me je naterala da joj se približim, da je uhvatim obema rukama oko struka i da je poljubim. Činio sam to polako, prljavo i podmuklo glumeći još veću smotanost. U momentu kada je muzika prestala, mi smo se dodirivali usnama. Publika je aplaudirala. Aplaudirala je nama, tako sam iscenirao u svojoj glavi. Mi smo se ljubili. Plesali smo jezicima i usnama. Oh, to sam i te kako dobro i samouvereno radio, bolje od tanga koji sam pokušavao da igram.
Ovaj poljubac ne prestaje, pomislih u sebi. Upravo je moje dopadanje preraslo u zaljubljenost. Ovo mi je bilo potrebno. Nisam očekivala. – odmaknula se od mene, upitila pogled ka publici i krenula je da aplaudira. Isto sam učinio. Oboje smo se poklonili kao da se upravo završila jedna pozorišna drama sa srećnim krajem.

Želiš li da idemo večeras na jednu svirku? Bend Girls, Boys and Toys nastupaju u Bitef Art Cafeu, m? – upitah je dok mi je potvrdno klimala glavom. Čekam te kod Pravnog u 22.30h. Odoh sada sa ekipom na ručak. Vidimo se! – uhvatila me je šakom za obraze i poljubila me u usne.

Tokom svirke oboje smo pili pivo i žestinu. Skakali smo uz sve hitove koje su devojke pevale. Ljubili smo se, grlili i opet igrali. Želiš li da idemo kod mene? – upitala me je. Nije mi trebalo dugo da razmišljam. Otišao sam do šanka da platim račun, pozvao taksi i upitili se ka njenom stanu koji se nalazi na Dorćolu.
Ušli smo kod nje u stan. Rekla mi je da se izujem, krenula je da mi otkopčava košulju. Par minuta kasnije oboje smo se našli u krevetu, goli, polupijani, razbijeni od života, smrdeli smo na dim i alkohol, nije nam smetalo. Ljubili smo se, grizli smo se, ubrzavali smo i usporavali u isto vreme. Nismo se poznavali ni ceo jedan dan a već mi je govorila da joj prijam, i da joj sve ovo prija, ja sam se zaljubio u nju, u njene reči, dodire, u njen osmeh.

Dva dana kasnije smo išli na pikado. Posle tri krigle piva, govorila mi je o razvodu njenih roditelja. I ja sam joj pomenuo da i moji žele da se razvedu. Bio sam srećan i mnogo opušten i oslobođen jer smo nas dvoje, koji se ne poznajemo, govorili o svojim privatnim životima kao da privatnost i ne postoji – prekršili smo red i vreme kada do ovih tema dolazi, a to svakako nije pri prvom sastanku.

Ja sam na odluku roditelja da se razvedu posmatrao sasvim normalno. Nisam dobio želju da se trudim oko njihovog pomirenja, ali svakako mi nije bilo svejedno. Njoj je sve to teško palo jer ima mlađeg brata koji ide u srednju školu. I njeni i moji su u ljubavi preko dvadeset godina, a uspeli su istu da sjebu i da se razvedu u roku dve nedelje. Znaš, postoji samo jedna dobra stvar u vaspitanju roditelja dece: kakvi god naši roditelji bili – uspešni, dobri, puni ljubavi i zajedno do smrti, ili pak najlošiji, siromašni, bez ljubavi, razvedeni, postoji suština vaspitanja iz oba scenarija, a koji ti oni ne govore, jeste da nikada ne budeš kao tvoji roditelji, već bolji. – rekoh joj. Ćutala je, a onda je počela da govori kako joj je taj razvod psihički potresao jer je imala stotinu isplaniranih obaveza, svaki dan joj je bio ispunjen. Odjednom je sve krenulo da se ruši, konci su počeli da pucaju, pokukušavala je bezuspešno da hvata krajeve i da ih spaja.
Oboje smo krivili svoje roditelje koji se ne trude da prevaziđu probleme, nego već pri prvom pogrešnom koraku odustaju od plesa.

Sledećeg dana smo išli u bioskop. Gledali smo film „Lion“ koji je zasnovan na istinitom događaju. Tema filma nas je zagolicala pa smo, dok smo šetali kroz šoping centar, govorili porodicama koje usvajaju decu. Držala me je za ruku sve vreme. Gledala me je zaljubljeno iako svoja osećanja nijednom nije iskazala kroz reči. Videli smo se i narednog dana, kod mene. Spremao sam joj pastu: špagete sa krem sirom i pavlakom, komadići piletine i suvog vrata sa peršunom i komadićima pohovanih tikvica. Usput sam dodao još neke začine i priloge. Preko svega toga stavio sam slatko-ljuti čili sos pomešan sa džemom od šipka. Uz mešavinu slanog, ljutog slatkog bila je obavezna i limenka piva. Kaže da ovu pastu nikada nije jela. Nisam ni ja. Ovo je drugi put da spremam i dopada mi se. Izmislio sam recept, rekoh joj. Prešli smo u dnevnu sobu. Ljubila me je na kratko, a onda je ustala i čitala je naslove mojih knjiga na polici. Govorila je o savremenoj književnosti i o tome kako mi ne dajemo šansu današnjim umetnicima jer ih upoređujemo sa istorijskim i zato nam je sve sranje, od knjiga, preko slikarstva do muzike. Isto i ja mislim. Provela je ceo dan kod mene. Uveče sam pozvao prijatelje, igrali smo monopol. Odlično su je prihvatili jer je Nađa imala veliku dozu slobode, sarkazma i humora. Znala je dobro da proceni sa kojim od mojih prijatelja sme mnogo da se šali, a sa kojim sme da uđe u žustru raspravu. Moje zaljubljivanje se nije zaustavjalo. Raslo je kao testo za krofne.

Dve nedelje kako se viđamo skoro svaki dan. U dve nedelje smo spiskali nečije godine ljubavi, ili pak dva nečija života – savršeno smo se razumeli, uklapali smo se, nijedno od nas nije želelo da čeka pravi trenutak. Nismo čekali da prođe određeno vreme kako bismo rekli ili uradili nešto. Istina je da sam je za dve nedelje zavoleo. Ni u jednom trenutku mi nije uzvratila rečima da je ona u mene zaljubljena, odnosno da me voli, ali mi je pokazivala kroz mnoge poglede i osmehe. Dok smo bili u Novom Sadu, šetali smo u Dunavskom parku. Tada sam joj rekao da je volim. Zastala je, kao da se uplašila. Prećutala je moje reči. Nastavili smo da hodamo. Dramska pauza je svirala zvuke drveća, korake prolaznika i glasove drugih ljudi.
Znaš, ja više ne verujem u reči kroz koje se iskazuju lepa osećanja jer kroz iste te reči teku i loša osećanja. Zamisli samo „Volim te!“ i „Ne volim te!“ – kroz iste reči je upotrebljena ljubav i tuga. I kako mogu da verujem rečima? – ćutao sam jer nisam znao šta da joj odgovorim na ovo. Moji roditelji su upotrebljavali reči od volim te do mrzim te, lažeš, i na kraju razvešćemo se, tako je najbolje za nas. Mene niko nije pitao da li je to najbolje za mene? Ili za mog brata? Njihova sebičnost mi je ušla u kosti. Moj bivši dečko je takođe od volim te prešao na kurvo, pa na kraju jebiga, prevario sam te. Znaš, hajde samo da ćutimo i da sve to pokazujemo kroz dela. Nemoj da mi govoriš svoja osećanja. Ako u jednom trenutku prestaneš da me voliš, okreni se i idi. Tako je bolje, lakše ću podneti nego da mi kažeš ne volim te rečenicu koja će mi rascepati srce i koja će mi se ukoreniti u sećanje zajedno sa tvojim likom koji odlazi. 

I dalje nisam znao šta da joj kažem na sve to. Ja sam samo dečak koji je navikao da svoja osećanja provlači kroz slova na papiru i kroz reči u razgovoru. Nikada nisam razmišljao da li su dela ili reči veće i jače. Nekad mi je potrebno da mi kažeš „volim te“ iako se možda ta osećanja u tebi podrazumevaju, ali ja to kroz tvoja dela ne vidim.

Oboje smo ćutali. Govorili smo pogledima. Našli smo se na raskrsnici između reči i dela. Oboje uplašeni od sledećih plesnih koraka koje ćemo napraviti. Dve nedelje nam je trebalo da napravimo svet u kojem smo srećni, dok je drugima dve nedelje potrebno da sruše svet koji su gradili godinama.

Pet dana kasnije smo odlučili da zajedno živimo u stanu na Vračaru koji smo zajedno našli. Savršeno smo funkcionisali skoro dve godine. Potom je usledio raskid zbog njenog odlaska u Ameriku. Dobila je posao tamo da bude instruktorka plesa, dok sam ja ovde radio u najvećoj izdavačkoj kući „Laguna“. Dalje od ovoga nismo mogli, izabrali smo različite puteve.

Hej, ćao! – nisam znao da li se obraća meni, pa sam polako okrenuo glavu simulirajući da me boli vrat kako bih video ko je iza mene. Okrenuh se da je još jednom pogledam, a ona se iznenada pojavi ispred mog stola. Izvini, samo malo da prođem. – reče mi kroz osmeh dok je prolazila do devojaka koje su sedele iza mene. Kako bih je voleo, pomislih. Dve nedelje kasnije sam gledao predstavu u JDP-u. Ona je plesala u tom mjuziklu.

O autoru

Apsolutno ne radim ono što volim.

Ostavite odgovor

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
fbq('track', 'ViewContent');