subota, oktobar 21, 2017
Dabetićevo

Džepovi

Dabetić Ivan 11. oktobra 2016. Prećutano Nema komentara na Džepovi

Navikla je da drži ruke u džepovima, rekla mi je jednom prilikom dok smo šetali Bulevarom kralja Aleksandra. To je bila druga rečenica nakon što sam joj rekao ćao i odmah je upitao da li ti je hladno. Njen odgovor mi je toliko odzvanjao u glavi da sam zaboravio da je bilo šta rekla tokom naše kratke šetnje Bulevarom. A mnogo smo razgovarali.
Sva usamljenost sveta je u njenim džepovima. Ona je, verovatno, odustala od ljubavi jer ne može da preživi stvarnost. Momenat, nakon jakih zagrljaja, nežnih držanja i dodira, šetnje po telu i maženja, kada su ruke bačene u tamnicu krojenu u kaputu, koji stvara zabludu topline, zaslužuje vrisak i tišinu u isto vreme. U jednom trenutku sam želeo da joj izvadim ruke iz džepova i da joj kažem zagrli me. Ili hajde drži me za ruku. Nikad sebi ne bih dozvolio da tek tako držim ruke u džepovima. Mahao bih putnicima u vozu koji odlazi. Mahao bih Njoj. Grlio bih je. Prstima bih šetao po Njenim leđima.
Nego, ćutao sam jer nisam mogao da pretpostavim zbog čega su te ruke osuđene na usamljenost.

Scene, u kojoj su dve nežne, bele, šake u taminici sa debelim rešetkama i koje s vremena na vreme vide svestlost i dodirnu tuđe ruke pozdravljajući se, stvaraju beskonačnu dramu i jedan monolog ispunjen depresijom, alkoholom, samoćom i suzama.

Više od dva meseca mi je trebalo da se zaljubim u nju, a već treći mesec da je volim. Ćutao sam kao i Ona što je ćutala rukama. Zapravo Ona nije ni znala da sam se zaljubio u Nju, mada su moje vrline, spontanost i smotanost, doprinele da joj prenesu moja osećanja. Još dugo sam ćutao i razmišljao o njenoj usameljnosti. Izgubila je veru u ljubav, pomislih. Možda pak i voli ali je povređena, ili ćuti kao i ja, i o tome sam razmišljao. Kroz glavu mi je prolazilo da Ona možda pati, kao što sam i ja patio prošle godine, pa se zbog toga zatvara u sebe, odnosno u svoje džepove od kaputa.
Sećam se da sam je jednom dodirnuo za desnu šaku. Sedeli smo u bioskopu, bili smo u devetom redu. Ona je jednom rukom jela kokice, dok je drugu stavila na moj deo stolice. Dodirnuo sam je nežno želeći da vidim da li joj je hladno, to bi mi bio izgovor, na primer. Ne znam šta se desilo, naglo je sklonila ruku, prosula kokice, i rekla mi uz osmeh budalo, uplašio si me.

Kasnije sam shvatio da nam se nisu poklopila čekanja. Oboje oslonjeni na ćutanje rukama, izgovorili smo tokom šetnji beskonačno glupih i besmislenih reči o muzici, životu, ljubavi, filmovima i knjigama, umesto da smo zajedno disali u tišini i voleli se pogledom. Nosio sam strahove, sećanja i druge okove stvarnosti. Ona je bila okovana figurativno i metaforički. Videli smo se još jednom na nekoj predstavi. Ona je bila sa mamom, ja sa prijateljima.

Mesec dana kasnije sam je video u Bulevaru. Držala je nekog tipa za ruku. Smejala se, volela ga je kao što bih ja Nju voleo. Prošli su pored mene, pozdravismo se se. Ona mi mahnu na moje ćao dok sam držao ruke u džepovima kaputa. Tada sam i shvatio zbog čega su Njene ruke bile u džepovima. To nije bila tamnica sa debelim rešetkama. Niti je ona patila. Njene ruke nisu bile usamljene niti depresivne. Govorila je istinu kada je rekla da joj nije hladno.

Njene ruke su bile u džepovima jer su čekale drugog da grle,
nežno drže
i dodiruju.

O autoru

Apsolutno ne radim ono što volim.

Ostavite odgovor

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
fbq('track', 'ViewContent');