nedelja, oktobar 22, 2017
Dabetićevo

Nemam ideju za spasiti Svet

Sat na srcu je prestao da kuca. Svet je stao. Sve je prekriveno ledom. Ljudi su prestali da postoje. Pogledi su se ugasili. U crnom kaputu i dubokim cipelama, navučenim rukavicama i vunenom kapom na glavi, užurbano sam koračao ka drugoj strani ovog Sveta kako bih video da li je se i tamo sve ugasilo.

Od meteorologa nije bilo nagoveštaja da će Svet biti prekriven ledom i da će mnogi umreti. Zaposleni u državnim institucijama su odjednom nestali kao da nisu ni postojali.

Dok sam koračao ka drugoj strani Sveta, susreo sam se sa nekoliko Sudija. Jedan od njih je moj prijatelj koji je često bio protiv mene, ali ovog puta je stao na moju stranu.
Drugog sudiju sam poznavao ali ne tako dobro. Znao sam ga iz viđenja. On me je napao tvrdnjom da sam ja odgovoran za ovu natprirodnu katastrofu. Njih dvojica su nastavili da se svađaju. Ostale sudije nisu progovarale. Gledali su me kako nestajem u njima.

Nemam ideju kako da spasem Svet. Brao sam žute Maslačke i bacao po ledu misleći da će trava da se obraduje. Krao sam Suncokret kako bih sadio gde god stignem ali led je tvrdoglav. Vozio sam bicikl misleći da se neću okliznuti. Smotan sam, a ti se smeješ. Pokretao sam vozove, uzimao jeftina vina dozivajući je sa starih zgrada. Tintom pisah tvoje ime na svim jezicima, ali Tvrdoglavost slovima nije dozvoljavala da se vide. Urlici vetrova i uplakani oblaci se oko mene otimaju ko će više da me povredi, povukoh se brzo jer za spasiti Svet nemam ideju.

Prolazio sam nestalim gradovima. Susretao (ne)poznate poglede koji su upirali prstom u mene.

„Ti si kriv!“ – dobacivali su iz mase.

Prilazili su mi. Smejali su mi se u lice. Rugali mi se. Niko istinu da progovori! Za spasiti Svet nemam ideju. Koračao sam besno, užurbano, psovao sam Nju na četiri jezika. Sati su prelazili u dane. Dani su se mešali sa nedeljama. Nedelje se pretvarale u mesece. Nakon pedeset jednog dana sam stigao u krajeve gde sam rođen. Leda nije bilo, a temperatura je dostizala i do četrdeset stepeni. U ovim krajevima se retko pamti hladno vreme. Nijedan živ čovek nije doživeo sneg, niti led, ali kiše su česte.

Tražio sam svoje prijatelje da mi pomognu, ali su me savetovali da heroji ovom Svetu nisu potrebni. Ja želim biti heroj. Ja sam Njen vitez! Vitez koji nema ideju kako da spase Svet je rob istog.

Umesto vetra duvali su glasovi dobrih i loših ljudi. Zapravo nisam znao odakle dolaze topli i hladni vetrovi u isto vreme. I jedan i drugi vetar su duvali Ubeđivanja u mene da nisam ja kriv za led na drugoj strani Sveta. Šaptali su mi teorije Ljubavi koja nije sa ove planete. Govorili su mi o Zvezdama koje posmatraju ovaj Svet, pričaju mi o ponosnom Mesecu koji više nije tu, stidljivom Suncu koje se ne smeje i Kometama ljubavi koje planiraju osvojiti polovinu Sveta koja više nije moja. Za spasiti Svet nemam ideju.
A želim biti heroj, Njen vitez. Ušao sam u bar kako bih udavio pivom tugu u meni.

Ubrzo su došle poznate i nepoznate Sudije koje su uvek bile uz svakoga od nas. Došli su i Ljubomorni i Zaljubljeni da posmatraju mene uplakanog i pijanog. Napokon je došla i Ona. Devojka koju volim tri godine šest meseci i četri dana je ušla sa Brigom i Važnim obaveštenjem u bar kako bi i Ona mogla da mi sudi za postupke u kojima joj je najjači argument da nije do mene već do nje i da će sve biti u redu.
Pritom će mi poželeti sreću u mom životu, u mom Svetu. Za spasiti Svet nemam ideju.

– Mislim da treba da prekinemo. – reče mi ne gledajući me u oči.
– Videh kako je led prekrio tvoju polovinu Sveta. I ne znam kako da spasem nas. – rekoh joj dok sam naginjao na eks pivo
– Ne ide nam više. – odgovori mi uz osmeh koji je pokušala da sakrije.
Utom su u bar ušli neki meni čudni i nepoznati ljudi. Njene Sudije su znale o kome se radi. Ponosnog Meseca i dalje nije bilo. Slutnja i Istina se više nisu krile u toaletu bara, već su istog trenutka progovorile.
– Imaš drugog, zar ne? – upitah je
– Već dva meseca se viđamo. – odgovori mi kroz suze koje su ledile pod bara.

Nakon što smo prekinuli, ona je izašla sa svojim prijateljima i poznanicima iz bara. Ja sam ostao sam. Naš Svet koji smo zajedno izgradili je počeo da se ruši od njene polovine. Ona je se preselila istog trenutka na drugu planetu. Moja polovina planete je izdržala još tri meseca nakon što se i ona srušila. Lebdeo sam u Svemiru među mnogim Usamljenicima koji su bili dobronamerni. Rekoh im da sam Heroj. Smejali su mi se jer su i oni tvrdili isto.

No, gde su nestali heroji? I gde su nestale ideje za spasavanje Svetova? Jer, ja sam i te kako želeo da spasem naš svet ali nisam znao kako. Zaista nisam. I čvrsto sam ubeđen i niko me u suprotno neće ubediti da kada se jedan Svet stvori, vredi se za Njega boriti kako bi opstao. Naš Svet je bio čvrst, stabilan i jak i, nemam objašnjenje za njegov nestanak. I ubeđen sam da Svetovi propadaju zbog glupih razloga i besmislenih sitnica. I Svetovi koji imaju mnogo Sudija takođe nisu stabilni. Ja i dalje nemam ideju kako da spasem Svet. I želim biti heroj, njen vitez.

O autoru

Apsolutno ne radim ono što volim.

Ostavite odgovor

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
fbq('track', 'ViewContent');