utorak, decembar 12, 2017
Dabetićevo

Nisi moj tip

Dabetić Ivan 22. januara 2015. Prećutano Nema komentara na Nisi moj tip

Gledali smo se. Zima nas je grlila jako, njen i moj dah su govorili umesto nas. Povukao sam dim cigarete i nageo iz pljoske dunjevaču.

– Kaži nešto. – rekoh joj

Gledala je levo-desno, pogledom je tražila izgovore i exit iz ove tišine koja urla i hladnoće koja nam lupa šamare po obrazima.

– Ne mogu da budem sa tobom. – izustila je tiho

Spremala se lavina suza iz njenih očiju. Hteo sam se okrenuti i otići, napiti se, zaboraviti sve ovo što smo pokušavali. Što sam ja pokušavao.

– Drago mi je što voliš bicikle kao i ja. – rekla je dok je rukavom brisala suze koje su se spremale obrušiti i poplaviti njene obraze. – I volim toliko toga što imamo zajedničkog:

– voliš kremić više od nutele kao i ja
– vozove voliš više od autobusa
– i jako mi prijaju pozorišta u kojima su se naše ruke ljubile i pogledi voleli
– šetnje koje su ispisale naše avanture, memorisale sećanja na neka posebna mesta
– gitaru više volim kad ti sviraš jer svaki DUR u nežnost pretvaraš
– mnogo se iskezim kada mi posudiš neki roman na kojima si ispisao neke smešne reči, rečenice kako bi mi izmamio osmeh
– sva jutra na ovom svetu me na te podsećaju
– svaka noć mi na tebe miriše

– Ali, ja ne mogu da budem sa tobom. Ti nisi moj tip. – spustila je glavu i opet je nešto pogledom tražila, tumarala je levo-desno

– Zašto ne rizikuješ? Rizik je lep? – upitah je
– Sviđa mi se drugi, eto! To je razlog.
– Ali, ti i ja se poznajemo, o njemu ništa ne z…
– Rizikovaću. Rizikovaću i tu njegovu curu. Nađi i ti neku, ovo, što imamo zajedničko ne mora ništa da znači, znaš? Jednostavno nisi moj tip.
– Dovoljna si. – okrenuh se i krenuh ka jednom pabu koji se nalazi dva bloka niz ulicu.

Ne razumem njen tip, ali je svakako dobar izgovor da, pored što imamo toliko toga zajedničkog, nisam njen tip. Nisam nikad ni bio. Nagnuh opet rakiju i zapalih cigaretu kako bih se zgrejao dok ne dođem do šanka.
I ko su uostalom ti tipovi ako ja nisam, niti moj ortak, niti neki drugi naši ortaci, poznanici. Gde se kriju ti tipovi kada su one povređene i uplakane?!

– Sipajte mi veliko točeno, ginis. Hvala – obratih se šankeru

Možda Tipova nema dok se ne zaljubimo i ne postanemo da se ponašamo kao deca?! A onda se, iznenada, pojave i zasene svojom ozbiljnošću, pokažu svoju strogoću, a mi, zaljubljena deca, možemo samo da ćutimo i gledamo kako nam voljena odlazi sa Ja Sam Taj Tip.

I zašto se taj Tip ne pojavi na početku našeg poznastva, a ne na kraju kada me osećaja izdaju i srce prevari i u nju se zaljubi? Kukavica!

Ne zna se kome su više bola i samoće naneli, njima – jer su slepo zaljubuljene, ili nama jer smo svesno i iskreno poludeli.

U stvari, ti tipovi postoje da povređuju one u koje smo mi zaljubljeni.

O autoru

Apsolutno ne radim ono što volim.

Ostavite odgovor

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
fbq('track', 'ViewContent');