nedelja, novembar 19, 2017
Dabetićevo

Početak lutanja

Dabetić Ivan 25. oktobra 2016. Prećutano Nema komentara na Početak lutanja

„Ja sam senka od koje bežiš u tišinu i zaborav.“ – govorio sam joj dok me je gledala pokislim očima. „Moram da idem daleko od tebe jer ovo nije ljubav“.

„Ostani!“ – molila me je pogledom.

Naša čekanja se nisu podudarala. Nju je prošlost zavezala za Naviku i Neuzvraćenu Ljubav. Svi uzdasi su bili slomljeni. Bolela me je praznina koja je trajala danima, a dani su se pretvarali u nedelje, nedelje su trajale mesecima. Drhtala je jednom na mojim usnama uz sve strahove sveta i suze koje su stidljivo silazile niz Njeno belo lice. Između nas su duvali vetrovi praznine koji su pravili melodiju usamljenosti, patnje i boli. Oboje smo nosili tugu u pogledima. Tišina je govorila umesto Nje da ne može ništa da mi pruži sem nemira. Rečenice je završavala sa „ali…“. Sećam se da sam sva nadanja sa njom preživljavao u dugim noćima. Njeno srce je spakovalo sve njegove uspomene, osmehe i dodire. Ona je o tome ćutala, ali kao da je u sebi urlikala da je oslobodim od Prošlosti. Umorio sam se od lutanja. Sve pustinje sam prošao da bih došao na Početak koji želim sa Njom. Umorio sam se i od skrivanja u tuđim osmesima.

„Ne mogu. Nije do mene“ – odgovorih joj tišinom dok sam odlazio.

Njen plač je odzvanjao celim gradom a da pritom ništa nije mogla da preduzme. Sve ulice su ućutale u znak sećanja na pokušaj nas dvoje. Oblaci su sakrili Mesec i Sunce iz poštovanja na Početak koji se nije desio.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu „Civilizovanje

O autoru

Apsolutno ne radim ono što volim.

Ostavite odgovor

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
fbq('track', 'ViewContent');