nedelja, novembar 19, 2017
Dabetićevo

Kažite mi vaš problem

Dvadeset minuta sam birao koje odelo da obučem. Iz stana sam izašao u 7:15h, uzeo bicikl iz hodnika, i uputio se ka Internacionalnoj koferenciji o Internet Marketingu koja se održavala u jednom hotelu, u centru. Tog jutra Ulica Brodvej je trpela veliku gužvu kakvu do sad nije imala. Nju Jork je opet dočekao hiljade stranaca iz celog sveta. Brodvejom su koračale sve nacije, sve vere i ljudi svih boja. Na pola puta sam sišao sa bicikle i, kao i uvek, zastao kod Džeremija, dobri tridesetogodišnji crnac koji prodaje sendviče, sokove i najbolje hot-dogove u Nju Jorku. Džeremija sam upoznao prošlog leta dok sam bio u jednom pabu. Sedeo je za šankom preko puta mene. Primetio je moju požudu koja se mešala sa tugom u čaši, koju sam ispijao na eks. Saslušao je moju priču. Uzrok pijanstva je bila moja bivša devojka, Sara, koja je, nakon našeg raskida, ubrzo našla dečka, koji je ugledni advokat. Nakon pet nedelja su se i venčali. Njihovo venčanje je bilo i u novinama, a naslov je govorio o broju karata na njenom prstenu. Sve se odigralo brzo da sam bio željan džez muzike, šanka i viskija. Ta želja za alkoholom me je držala dva meseca. „Jedan hot-dog. Stavi mi senf, pavlaku i kečap.“ – rekoh mu dok sam mu pružao novac. „Ugodan dan ti želim, prijatelju!“ – odgovorio mi je sa osmehom dok mi je vraćao kusur. I kod Džeremija za štandom je bila velika gužva. Nastavio sam dalje prema najpoznatijoj raskrsnici na svetu, Tajms skveru. Dok sam koračao, posmatrao sam grimase prolaznika. Gledao sam njihove osmehe, tugu i nervozu. Zapazio sam na jednoj pegavoj devojci i suze koje su, čini mi se, uzrok sreće i radosti. I meni je izmamila osmeh.

Kada sam došao na raskrsnicu Brodveja i Sedme avenije, setio sam se da sam zaboravio u stanu prezentaciju od koje mi zavisi budući posao, odnosno karijera. Koferencija počinje u 09h, a šanse da se vratim u stan a da ne zakasnim su ogromne. Tajms skver je odjednom postao ringišipl koji se vrti oko mene. I ja sam se vrteo u tom ringišpilu držeći se za glavu. Moji prihodi, kao dugogodišnji frilenser, bili su sinonim za preživljavanje. Odjednom svi prolaznici su imali osmeh na lice. Prosjaci su obukli svoja najskuplja odela, ustali i odšetali. Senzori u meni su se aktivirali zbog opasnosti paničnog napada koji se približavao. Stajao sam na dve raskrsnice: jedna je u mojoj glavi, da li da se vratim, ili da rizikujem i ipak odem na koferenciju; druga je Tajms skver koja je stvarala veliku jutranju gužvu koja mi je ulivala stres. Uzeo sam sve činjenice u obzir ako odem, a jedna je jasno govorila da sam neodgovoran, što je nedopustivo za prestižnu marketinšku agenciju sa sedištem u Vašingtonu. Okrenuo sam bicikl i uputio se natrag u stan. Nervoza u meni je diktirala puls i pritisak. Briga u mojoj glavi mi je održala sjajnu prezentaciju o mojoj jadnoj budućnosti bez kancelarije, bez karijere, večiti frilenser. Brojevi preda mnom su se nizali. Te brojke su govorile o mom rashodu za sledeći mesec.

Primetio sam čoveka sa moje leve strane, sedeo je na ulici debeo, bradati prosjak koji je na sebi imao neke dronjke smeđe boje. Držao je karton sa nekim natpisom na koji nisam obraćao pažnju. Ispod kartona nije bilo ništa novca. Uhvatio sam se za džep, i onako, usput, u hodu, bacio sam mu 12$ koji su mi ostali od kusura. Pokušavao sam da se setim gde sam ostavio u stanu broj od gazdarice kako bih joj otkazao stan. Pogledom sam jurio najbližu trafiku da kupim oglase. „Koji sam ja problem!“ – izgovorih naglas. Par prolaznika su me čudno odmerili. Termin „problem“ mi je odzvanjao u glavi. Kao dežavi, čini mi se da sam video malopre tu reč koja se gura u nekoj rečenici u dva reda. Prosjak! Pomislih u sebi. Vratih se do njega iz ne znam og razloga. Pogledao sam njegov natpis na kartonu na kojem piše „Kažite mi vaš problem“. Zašto bi iko slušao bilo čiji problem, osim psihologa i ostalih, sličnih, stručnih lica, pomislih u sebi. Skinuo sam sako, spustio na zemlju, i seo sam do njega. Pružio sam mu ruku, „Ja sam Majk“, „Ričard, zadovoljstvo mi“. 

„Zbog čega vas zanimaju tuđi problemi?“ – upitah ga bez razmišljanja. Mirno je okrenuo glavu, pogledao me je, i onda je nastavio da gleda u prolaznike „Ljudi zapravo ne znaju šta je problem. Problemi se teško rešavaju, ali se rešavaju. To što vi zovete problem to su životne lekcije koje treba da učite. To dođe i prođe.“ – odgovorio mi je dok se zahvaljivao jednom prolazniku koji mu je ubacio par dolara u kutiju. Ćutali smo nekoliko minuta. Ja sam gledao u sat, posmatrao sam kazaljke koje se polako približavaju broju devet. Pritisak u meni je i dalje goreo, a izdasi su bili da ja zapravo imam mnogo problema. Sedi čovek sa krupnim očima iz koje je izvirala dobrota pogledao me je još jednom. „Znaš, skoro sam došao ovde, a ti si prvi koji je seo pored mene. Možda ćeš biti i poslednji za danas jer dnevno nema mnogo ljudi koji žele da podele svoje probleme. Samo mi ubace novac u kutiju i odu u beskonačno. Siguran sam i da ne obraćaju pažnju na moj natpis“, „Odakle vam to da ću vam govoriti o problemima?“ – upitah ga. Pogledao je gore u još nekoliko prolaznika koji su više trčali nego brzo hodali. Onda je počeo sa pričom „Znaš, do sad sam bio gore, bliže Bronksu, sada sam prvi put ovde, seo bih na Tajms skveru, ali je velika gužva. Prosjak sam već dvanaest godina. Pre petnaest godina sam izgubio dvoje dece u saobraćajnoj nesreći. Ja sam vozio. Na sudu sam optužen zbog nepažnje u saobraćaju. Moja bivša žena je svalila svu krivicu na mene i, nakon nekoliko meseci je pokrenula razvod. Pošto smo zajedno imali jednu poslastičarnicu, ona je na sudu dobila istu. Ubrzo sam ostao i bez stana. Dve godine kasnije ona je našla drugog čoveka, godinu dana kasnije dobili su dete. Ja sam inače odličan kuvar, znaš? Zapravo bio sam kuvar. Od tada na ulicama, tražim milostinju da imam novca da jedem. Jednog dana sam odlučio da napišem na kartonu „Kažite mi vaš problem“ kako bih saslušao ljude, a onda bih izneo i ovaj moj, pravi problem. Smatram da na ovaj način unosim nadu, veru i optimizam u ljude. Unosim i snagu ljudima jer, ovaj moj problem mi ne nudi izlaz, a njima su vrata širom otvorena, samo ih ne vide jer misle da su očajni. Mada, ljudi se uvek otvaraju potpunom strancu, ukoliko je to psiholog, a ne prosjak. I sad mi ti, sinko, kaži, koji je tvoj problem? Ako je zaista problem?“ – zanemeo sam dok mi je govorio svoju životnu priču. U tom trenutku su se svi moji životni problemi nasmejali i odjednom su se pretvorili u situacije sa milion rešenja i izlaza. Desnom rukom sam obrizao posramljenu suzu koja mi je krenula, ustao sam, uzeo bicil i dobacih mu „Hvala ti! Vratiću se kasnije“. 

Okretao sam pedale iz sve snage, jurio sam da stignem na koferenciju. Iako na istoj nisam dobio posao upravo zbog toga jer nisam imao prezentaciju sa idejama, upoznao sam druge ljude, kolege, dobio sam tri nove ponude za posao na koje takođe treba da donesem CV i da odradim prezentaciju. Dobronamerni debeli čovečuljak je bio u pravu. Moj problem je zapravo bila situacija, odnosno životna lekcija.

Viđao sam Ričarda u narednih nekoliko nedelja. Bio je na istom mestu. Kad god sam prolazio pored njega, pre toga bih uzeo kod Džeremija sendvič ili hot-dog, sok, i odneo bih Ričardu. Džeremi je kasnije saznao zbog čega kupujem dva hot-doga, pa je odlučio da Ričardu daje besplatnu hranu. Sedam meseci kasnije Ričarda više nismo viđali u Ulici Brodvej. Džeremi kaže da ga je jednom zatekao ispred pozorišta, a drugi put ga je video kroz izlog, sedeo je u jednoj poslastičarnici, jeo je kolače, delovao je srećno, ali je i tada bio u dronjcima.

Ričard nam je stvarno rešio problem. I kad god se setim njega, svi moji problemi nestanu jer, nijedan ne može da se poredi sa njegovim, kako on kaže, pravim problemom koji se teško rešava.

17. avgusta 2015. godine Ulica Brodvej je i dalje bila puna života i životnih, prolaznih, situacija.

O autoru

Apsolutno ne radim ono što volim.

Ostavite odgovor

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
fbq('track', 'ViewContent');